ВЕЗИРОВЕ СУЗЕ - Поезија Анђелка Заблаћанског

ВЕЗИРОВЕ СУЗЕ


Те године су биле некако другачије. Нећу рећи боље, јер има оних који ће да се насмеју, да приговоре: Наравно да су ти боље кад си тад био дете. Нећу рећи ни да су биле лошије, јер и то се неком не би свидело, нарочито мени и мојим сећањима. Зато и кажем, биле су другачије. Тада се знало се ко је ко и шта је шта. Лета су била лета, зиме − зиме. Село је било село, а град − град. Знало се ко је старији, ко млађи, ко кога поштује, а ко беспоговорно слуша, свидело му се то или не.
Везира сам заволео, иако је био моја казна. Плашио сам га се као аждаје из баба Спасиних прича. Кад бих чуо његово реско њиштање, нарочито у зимским ноћима, хватала ме је језа и стресао бих се као да сам голишав изашао на снег. Мом оцу је то сметало. Зар да се његов син плаши коња, кад цео округ зна да су најбоље коње увек имали Крстићи из Подбаре, да би и најжешћем пастуву сваки од Крстића могао и под ногама заспати. На разне начине је покушавао да ме зближи са Везиром, али никако није успевао, све до зимског распуста 1972. године.
Те године много сам попустио у школи. Уместо петица, на које су навикли и наставници и моји родитељи, почео сам ређати тројке и четворке. Није ми се учило, и −  готово. Књига ми је одједном постала тешка и страна као да је никад нисам ни узимао у руке, а у претходних пет година био сам најбољи ђак у разреду. Моја старија сестра Милунка ме је опомињала, али је нисам слушао, још сам јој говорио да уче само они који морају − глупаци који слабо памте. И баба Спасенија ме је подсећала да сам прошле године више друговао са књигом. Отац и мајка, од својих послова, нису имали времена да све примете. Ни ранијих година нису много обраћали пажњу на моју школу, јер − говорили су, ако учиш, себи учиш, ако будеш одличан − школоваћемо те, ако не будеш − ораћеш земљу.
Зима је стигла веома рано. Први снег је пао неколико дана пре Светог Николе и задржао се целе зиме. Био је прави изазов, за дечака мојих година, онако ситан и оштар као створен за санкање. Али тог јануарског преподнева ни помислио нисам на лепоте игре по непрегледној белини. Стајао сам поред прозора и поглед ми је био упрт ка нашој малој капији. У тренутку, снег ми некако посиве, као да је целом авлијом неко просуо пепео. Усред тог пепела стоји мој отац, затрпан до појаса. Галами на сав глас и бесно млатара левом руком у којој држи моју ђачку књижицу, а у десној младицу откинуту са наше јабуке. Из магновења ме трже Милункин глас:
− Баба, а што Везир тако страшно њишти?
− То му је посао. А видиш и како је зима напољу.
− Али он рже и лети – запиткује Милунка, а мене све нервира. И та њена опуштена питања, и што баба никако да се скраси на једном месту, већ час седне на кревет, час на троножац поред шпорета, па онда шета по соби, и тако у круг.
− Дабоме да рже. Он је пастув, дете моје. И то какав пастув. Најбољи и најле−пши. Нема тркалишта у ближој, а богме, и даљој околини а да није био бар други. И у Београду је био, али пред сам крај трке зарама, паде, а сулке преко њега. Ваш ђед Андрија, Бог да му душу прости, испаде из сулки и паде коњу на главу. Везир отад више није трчао, а Андра се због тога разболе и умре. Мићко није још ни годину био напунио. Ето – уздахну баба и заћута као да јој је неко језик ишчупао.
У том тренутку у собу уђоше моји родитељи. Нисам смео да их погледам, али сам осећао очев ледени поглед како ме шиба по образима. Баба Спаса, као да се однекуд тек вратила, седе за сто и рече:
− Ви дошли? Нисам чула кад сте ушли. И шта кажу учитељи, како наши ђаци?
− Милунка има све петице – рече мајка прозуклим гласом.
− Па ваљда и Мићко, снага бабина? – зачуђено пита баба.
− Е, Мићко има тројке и четворке – баци отац књижицу на сто.
− Ју, откуд тројке – излете баби, али се трже као да је осетила сав мој страх и настави. – Поправиће он то, знам ја. Само немојте ми га тући. Знаш да то не волим.
− Нећу га тући, али биће кажњен. Смислићу нешто.
И смислио је што ни у најцрњим сновима нисам сањао. Устајаћу свако јутро у само праскозорје. Помислио сам, и није нека казна иако волим дуго да спавам. Даваћу зоб и сено, стављаћу простирку и тимарићу Везира. Кад сам то чуо сузе су ми кренуле. Пожелео сам, да узме најжилавију младицу и да је искида на мојој задњици, само да не морам Везиру прилазити. Али нико ме није питао шта желим, а очева реч се није смела доводити у питање. А још сам и крив.
Првог јутра сам дрхтао као прут, али не од мраза који ми је штипао образе, већ од помисли на блиски сусрет са Везиром. Нерадо сам му прилазио и кад је био упрегнут у таљиге, и то само док се у њих пењем. У штали ми је изгледао велик као кућа, а тог јутра, уз светлост жмиркавог фењера, као да је био још већи, још страшнији. Гледао сам га са приличне раздаљине, а ноге су ми се толико тресле, да се то могло видети чак и у полумраку штале. Како да му приђем кад не смем, а морам!
− Коњ све зна. Све осети. И ако осети да се плашиш, то и њега плаши, а онда проради његов нагон за одбраном. Е, тад је опасан. Он мора да зна да си његов господар. Тад је као бубица. Гледај – учи ме отац џамбаским вештинама.
Он стаде сасвим уз Везирове задње ноге, оштрим гласом изговори његово име и још неколико команди, па уђе у бокс стално му нешто говорећи. Коњ је само чепкао у месту, а кад му дланом пређе преко леђа и сапи, он кратко зарза па зафркта. Стајао је као укопан.
− Видиш да није опасан као што ти се чини. Као јагње је. Јави му се и дођи.
− Не смем – промуцах.
− То да никад више нисам чуо. Мој син да се плаши, не бива. Да ти ђед Андрија сад устане из гроба, и да види како му се унук боји коња, јадник би опет умро, али сад од бруке и срамоте.
Најрадије бих побегао, али знао сам да на то ни помислити не смем, па изговорих оне команде и невешто кријући свој страх, унесох му зоб. Кад је сасух у јасле, он фркну и растера зрневље на све стране, а ја се тргох и скоро да одскочих у страну, али ме отац ухвати за рамена и привуче к себи нежно ме погледавши. Тај поглед, и тај додир његових дланова као да пробудише успавану крв Крстића у мени, те приђох и помиловах Везира. Са сваким новим јутром мој страх је бивао све мањи, све више времена сам проводио уз пастува, а већ до краја распуста сам га толико заволео, да сам своју казну за лош успех у школи, сматрао највећом наградом.
***
Од оног хладног јануарског јутра, кад сам са највећим страхом тимарио Везира, прошло је скоро пола године. Школску годину сам завршио као најбољи ђак у разреду са петицама из свих предмета. Вредела је казна, рекао би ми отац, али је и сам знао да већ после пар дана, за мене то и није била казна. То му је, чини ми се, било драже него све моје петице. Каткад би оседлао пастува и учио ме јахању. Пуштао ме је и самога, али тек по који галоп кроз авлију. Уживао сам у сваком трену на Везировим леђима, у том чудном споју  наших тела. Сањао сам да га пројашем целом Подбаром, да нас цело село види а мени завиди, али ми се тај сан није остварио.
Почетком јула, тек што смо поседали за сто да доручкујемо, у нашу кућу бану деда Марко, мамин стриц. Насмејан и оран за шалу као ретко кад пре. Задиркује бабу Спасенију да је дошао да је проси. И све тако тера на шегу. Ори се соба од његовог смеха, од којег се у један мах толико закашља, да је морао изаћи напоље да се поврати. Кад се стишаше и смех и кашаљ, он уђе, запали цигарету, седе на столицу поред кревета и онако, рекао би неко без везе, рече:
− Богараму његовог, ала њишти. Као манит – направи Марко паузу увлачећи дим из цигарете, па настави гледајући кроз прозор. – А за њега сам и хтео да те питам.
− Шта има да ме питаш. Терај га ако ти треба – не сачека отац да Марко заврши своју мисао.
− Ма, нисам то мислио. Овај, да прости тај лебац, богараму, мислио сам да га припустимо на моју Бедевију – зацрвене се деда Марко и даде знак очима мом оцу.
Отац схвати његову намеру, запали и он цигарету и изађоше напоље. Не завршивши доручак и ја истрчах за њима. Станем на корак-два, и добро наћулим уши да ми која реч не би промакла, јер чинило ми се, причају о нечем веома важном чим није за женске уши.
− Срамота ме пред женскињем – настави деда Марко и показује руком према кобили – а види, само пишка. Са задњих шарага сам кочијашио. Спремна је, богарајој, кад ти кажем.
− Добро. Само да не буде као ономад.
− Неће, ваљда. Спремна је. Не могу је сплавати кад угледа друго кљусе. Попуцаше ми руке затежући јој кајасе.
− Ако је тако, испрежи. Идем да зауздам Везира – рече отац намичући шешир на чело.
Деда Марко испрегну Бедевију, одведе је до дуда насред гувна, штранглу од улара умота два пута око стабла и чврсто је свеза у чвор. Окрете се, крену према штали, али се поврати и још једном притегну узицу, па је цимну два-три пута да провери да ли је добро свезао. Отац је ушао у шталу, па изашао, стајао на вратима пар тренутака, и опет ушао, а онда, као да се нешто двоуми, опет изашао и кренуо према Марку.
− Да ми њу заћустачимо.
− Шта ћемо је ћустачити – обриса Марко чело рукавом. – Спремна је.
− Ма, да се не ритне. Сигурније је.
− Неће, богарајој. Видиш како стрижи ушима. Изводи коња.
Слушам их, али не разумем о чему причају. Шта ли је то ћустачење? Не знам, а не смем да питам. Сетим се да баба Спаса сигурно зна, па отрчим у кућу да је питам. И она ми све објасни: да се ћустаче немирне кобиле које се ритају задњим ногама. Ћустачи се тако, што им се једним конопцем вежу обе задње ноге за врат. Причала би баба ко зна још колико о коњима и како је њен Андра познавао их у душу, али сам журио да се вратим у гувно. Отац је већ извео Везира из штале. Био је, чинило ми се, леп као никад до тада, као мајска зора, разигран као сунце на површини воде. Приђе и деда Марко, узе кајас са Везирове десне стране и поведоше га према кобили. Кад је виде, или осети, откуд знам, он зарза дуго и реско. Од те њиске ми се коса накостреши, и ја се померих на сигурније одстојање. Приведоше га савим до Бедевије, он је оњуши и већ је био сасвим спреман да је опаше. Али кобила се узнемири, и кад се Везир пропе на задње ноге, она се узврпољи, помери у страну, и он скочи у празно. Љут као рис, уједе је за сапи, она болно зањишта, ритну се, али га промаши. Мој отац снажно цимну узде и тешком муком га одведоше од ње.
− Не вреди. Није још спремна – задихано ће отац.
− Нисам паметан. А нисам могао да је задржим кад сам долазио.
− Откуд знам. Боље да је дотераш за дан-два.
− Нећу је водати као младу. Да пробамо још једаред, па куд пукло. А?
− Немој, Марко. Видиш да неће.
− Е, богараму, теби је жао коња, а није ти жао да се ја матор дрмусам у таљигама од Јањуше до Подбаре – љутну се деда Марко.
− Добро. Како хоћеш – невољно ће отац.
Док су њих двојица разговарали, Везир је стајао миран као буба, као да се пре тога ништа није десило, али чим га поведоше према кобили накостреши се жешће него први пут. Једва су га стизали, а деда Марко је чак морао да трчи да би му кајас остао у рукама. Нико га више није могао зауставити. Чим је пришао њеним сапима он се пропе, али кобила се ритну и погоди га копитом у стомак. Везир се болно уви и чим предњим ногама дохвати тло, избаци се задњим. Његово потковано копито погоди деду право у чело, тачно између обрва. Марко паде као сноп, отац баци дизгине и закука на сав глас. Мени се крв ледила у жилама, а Везир је стајао као споменик. Из куће истрчаше моја мајка, баба и Милунка.
− Шта је било?! Мићко! Мићко! – кроз плач ме је дозивала мати.
− Ево ме. Ево ме – муцао сам излазећи иза таљига.
− Погибе Марко – јечи отац.
− Како, ледена ми мати? – закука баба Спасенија.
− Уби га Везир, сунце ли му жарко – први пут га чух како псује.
Настаде кукњава. Народ поче да се окупља. Деда Марко лежи као проштац. Бео као креч. На његовом челу зјапила је тамна рупа из које се сливала тамноцрвена крв. Неко из народа му приђе и пипнувши га за врат, рече:
− Жив је! Још је жив! Трчите по доктора!
Другачије се није имало како, већ упрегоше Везира који је стајао по страни као да се ништа није издешавало, као да Бедевија и не постоји, иако је била на двадесетак метара од њега, и на таљигама доведоше сеоског доктора. Он је прегледао Марка и рекао да је повреда тешка и да мора хитно у болницу. Како хитно, кад једино таљигама се има и може. Касније је отац причао како је Везир касао као никад у животу. Ниједном није прешао у галоп, ниједном га није морао ошинути канџијом, а био је брз као муња. Никад брже до вароши није стигао. Марка су оставили у болници са лошим прогнозама. Рекли су, ако преживи трћи, девети и осамнаести дан, живеће. Тако је и било. Умро је седми дан уопште не долазећи свести. Кад су нам јавили ту тужну вест, сви су плакали осим мене. Волео сам деду, премда ме је често водио да радим разне послове које сам из дна душе мрзео, али нису сузе због тога пресушиле, већ једноставно, а не знам зашто, није ми се плакало. Мати развеза мараму, спусти је на рамена и ширећи руке, закука на сав глас:
− Јој, чико, добро моје. Шта ћу јадна без тебе? Јој, куку мени сиротици. Без мајке сам од треће године. Ни упамтила је нисам. Јој, црној кукавици. И оца се једва сећам. Јој, чико, снаго моја. Ти ме јадну одгајио. Ти ме хлебом одхранио. Јој, чико, ти ме свему научио. Од своје ме деце ниси раздвајао. Шта ћу јадна без тебе? Јој, чико. Јој, чико, добро моје. Црна ли је моја мати. А јој, а јој.
− Немој, снајо, јадна не била. Немој због деце – покушавала је баба Спаса да умири своју снаху, а ни она није успевала сузе да задржи.
***
 Сахранили су деду Марка, дали му шестонедељни помен, али у нашој кући је и даље била мучна атмосвера. Мајка је често плакала и нарицала, отац пушио више него икад пре, а баба само ћутала и седела поред шпорета. Мада су напољу биле несносне врућине, она је ложила ватру као да је јовањски мраз. Милунка и ја смо бежали од тога свако на свој начин. Она је читала књигу иза књиге. Само што једну заврши − започињала је другу. Тог лета је прочитала књига као за све претходне године заједно што је. А ја сам време проводио у штали, тимарио сам Везира, причао му као да је човек, мазио га, тепао му. Као да сам нешто слутио.
Негде пред Велику Госпојину, кад смо сви били на окупу, отац, запаливши ко зна већ коју цигарету тог јутра, рече:
− Решио сам. Продаћу Везира. Продаћу га у кланицу.
− Како год хоћеш.  Мене ништа не питај – каже баба, док јој поглед лута преко кровова.
− Продај, продај, него шта ћеш. Да си га и раније продао, сад би мој чика био жив – заплака се моја мати.
− Баш мора у кланицу? – пита баба не спуштајући поглед.
− Мора. Тако сам решио и − готово.
− Ако си решио – устаде баба и уђе у кућу.
− Немој, тата, кад те молим. Немој – завапих кроз сузе.
− Морам. Морам, сине. Не могу више – заплака и он. – Кад год га зауздам ја се сетим оног дана.
− Није он ништа крив. Крива је Бедевија – уздржавам се да не зајецам.
− Можда је и тако. Сигурно је тако. Али он је убио Марка, и не могу више да га гледам. Не могу да се смирим док је у мојој штали.
Ни реч више нисам рекао. Знао сам да Везиру нико не може помоћи. Отац је тако решио и то је свршена ствар. Веровао сам да греши, али га због тога нисам мање волео, јер знао сам колико је и њему био драг, и да му је, сигурно, било јако тешко да донесе такву одлуку. Сећам се, како је увек с поносом причао о свом пастуву. Како се кобио кад седне у чезе, а Везир каса и весело фркће. Цео округ је знао за Радована Крстића и његовог дората.
Сутрадан су дошли неки људи. Иако сам их први пут видео у животу, знао сам зашто су дошли. Отац изађе, одведе их у шталу, и после пар минута заједно уђоше у кућу. Мајка им скува кафу, а он им нали, као дукат жуту, ракију. Наздравише, и један од њих пружи оцу подебљи свежањ новчаница. Значи, готово је. Мрзео сам их као никада никог до тада. Да сам био јачи, насрнуо бих на њих. Истрчим из куће и одем у шталу. Везир ме дочека кратким рзањем. Приђем му и почнем га мазити по врату и прсима. Он се окреће, кратко трза главом, чини ми се, гледа ме право у очи. Мрсим му гриву, а грло ми се стегло као да имам омчу око врата. Немам ваздуха, гушим се, и сузе незаустављиво кренуше.
− О, мили мој, лепи коњићу, дошли су да те воде. Јадни мој, Везиру, шта нас снађе. Одводе те од мене. Одводе заувек. Шта ћу ја без тебе, доро мој?
Везир као да разуме шта му причам, као да зна шта га чека, гура своју њушку у мој длан, голица га губицом, и тад видех, што ретко ко и ретко кад је видео. Његове крупне, као ноћ црне, коњске очи биле су влажне, пуне суза. Би ми још теже, јер схватих да он осећа моју тугу, да и он има исту, своју. Загрлим га и пољубим бели цвет на његовом челу. Он зафркта, а мени још јаче грунуше сузе. У том часу чух гласове оних људи, пољубим Везира још једанпут и истрчим из штале сударивши се на вратима са оцем.
Побегнем у сењак и завучем се у сено да не гледам како га одводе. Чуо сам само његово кратко, једва чујно рзање. Дуго времена после тога, ноћима сам слушао топот копита и фрктање из даљине. Само, ни данас не знам да ли сам тих ноћи био будан, или у сну.
***

Те јесени изненади нас и баба Спасенија. Умре, јадница, на пречац. У ходу. Само се скљокала и готово. Ни јаукнула није. На уснама остао залеђен осмех, а очи упрте преко кровова. А кажу, никад доктора није ни видела, а камоли се од нечег лечила. Али дотле јој, ваљда, стаза се простирала. Као да их је неки усуд везао за Везира. И њу. И њеног мужа, а мог деду, Андрију. И Марка. Све. Ко зна? 

Нема коментара:

Постави коментар